Zovem se Džamil Ahmed Obaid i jedan sam od mnogih Sirijaca koji je zbog surovog rata napustio svoju domovinu i svoju porodicu. Odrastao sam u prelepoj Siriji i jeo njen hleb čiji je miris nezaboravan. Sve je to sada samo puka uspomena. Žudim da se vratim u Siriju jednog dana, da poljubim zemlju moga doma, da zagrlim ulice koje mi toliko nedostaju. Gledao bih decu kako se igraju i čekao prvi jutarnji autobus.
Osnovnu i srednju školu sam završio u Alepu, gde sam se kasnije upisao i na univerzitet i bio među najboljima u klasi. Stekao sam diplomu Pravnog fakulteta jer sam oduvek želeo da budem advokat. To me je činilo srećnim pa sam tokom studija još više zavoleo prava. Na univerzitetu sam upoznao divnu koleginicu sa kojom sam se sprijateljio i ona je počela da prisustvuje našim porodičnim svečanostima. Zaljubili smo se, verili i venčali. A onda je izbio rat.
Brzo se proširio kroz sve gradove, različiti su se sukobi odvijali. Osećaj sigurnosti je nestao preko noći. Eksplozije su bile na sve strane. Rakete su padale sa svih strana, nije se moglo znati ko ih baca. Ljudi su počeli da napuštaju zemlju. Neki su bili prinuđeni, neki su bežali od straha, tražeći spasenje za sebe. Mi smo bili među njima.
Videli smo kako te rakete ruše kuće, zato smo našu kuću morali silom da napustimo. Osećali smo se tužno i potišteno, ali morali smo da odemo jer sigurnosti za nas više nije bilo. Kad nam je kuća u Alepu srušena, porodica se razdvojila na razne strane. Nismo imali gde da se vratimo, tako da smo odlučili da je najpametnije da napustimo zemlju. Učinili smo to sa velikom tugom u srcu. Došli smo do Turske gde smo u Istanbulu proveli neko vreme, ali smo odlučili da krenemo dalje. Uzeli smo gumeni čamac za put do Grčke. Put je bio opasan i težak. Zvali su ga “put smrti”, jer je mnogo ljudi, starih i dece, preminulo tokom puta. Bili smo mnogo uplašeni, u strahu da li ćemo stići do obale. Hvala Bogu, do Grčke smo stigli bezbedno.
Na jednom grčkom ostrvu proveli smo skoro celu godinu, a onda smo odlučili da krenemo dalje. Pronašli smo krijumčara koji nas je prebacio do Makedonije. Bio je to veoma težak put, od Grčke, preko Makedonije pa do Srbije. Konačno smo stigli u Beograd. Tu nas je dočekala jedna organizacija koja nam je ponudila svu pomoć koju je mogla da nam pruži. Odveli su nas u policijsku stanicu da se registrujemo.
Onda smo bili upućeni u prihvatni centar Principovac. Bio je to dobar centar u kom smo proveli nekoliko meseci. Moja žena je imala medicinskih problema, nije mogla da ostane u drugom stanju, pomagali su joj i oko toga, odveli kod lekara gde je bila tretirana na najbolji način.
Najzad je ostala trudna i mi smo otišli u prihvatni centar u Subotici. Naša kćerka Julija je tu rođena, najdivnija i najlepša devojčica. Moja supruga i naša kćerka dobile su svu moguću pomoć. Tada smo odlučili da ostanemo u Srbiji. Zbog nas i zbog budućnosti naše lepe devojčice.
Od početka rata do današnjeg dana, najlepši događaj je izlečenje moje žene i dolazak naše kćerke na ovaj svet. Uvek ću biti zahvalan divnom srpskom narodu i nadam se da će nam biti odobren azil u Srbiji i da ćemo nastaviti naše živote ovde.
Veliki pozdrav od srca za narod Srbije od moje žene, moje kćeri i mene.
Volimo vas,
Džamil Ahmed Obaid, Jasmin Abdulmenem i Julija Džamil Obaid
